Пролећно-летње издање другог Фестивала словенских књижевности одржано је у башти Виле Златица и у просторијама Форума словенских култура у Рожној долини у Љубљани, а централни гости били су македонски књижевник Александар Прокопиев и бугарска ауторка Здравка Евтимова. Словеначки преводи њихових романа Посматрач и Четвртак недавно су објављени у едицији Сто словенских романа.
У разговорима је двоје писаца говорило о свом писању, начину рада, и нешто детаљније о романима које су управо превели. Презентацијама су присуствовали и преводиоци Роберт Суша, који је роман Посматрач превео са македонског, и Ева Шпрагер, која је са бугарског на словеначки језик превела роман Четвртак.
Александар Прокопиев један је од најзанимљивијих македонских прозаика, пише углавном кратку прозу, а Посматрач му је једини роман до сада. У разговору са Намитом Субиото, познаватељком македонске књижевности, професорком јужне славистике и преводитељком која је написала предговор роману, објаснио је своју склоност краћим прозним жанровима. Публику је забављао бројним причама и анегдотама које би се могле наћи у неком од његових будућих текстова. Са преводитељком је разговарао и о преводу наслова књиге. Аутор је оценио да је словеначки Шпегавец (Посматрач) врло успешан превод и објаснио како наслов романа звучи на другим језицима и како превод наслова дефинише читање, разумевање и рецепцију текста.
Четвртак Здравке Евтимове је прва књига у оквиру едиције Сто словенских романа која је преведена са бугарског на словеначки језик. Бугарска се својим списком придружила едицији 2016. године. Евтимова са својим богатим прозним опусом сматра се једним од централних имена модерне бугарске прозе. Доста преводи, а понекад преводи и своје романе на друге језике. Преводитељка Ева Шпрагер истакла је да јој је превод романа био ужитак и велико задовољство, да стога није имала проблема са преводом и релативно брзо је довршила рад. У роману Четвртак пратимо пет јунакиња, пет јаких жена у периоду сурове бугарске транзиције. „Моја је жеља, не само у овом роману, да прикажем друштвене слојеве живота људи у одређеној заједници и у одређеном периоду“, рекла је бугарска књижевница у разговору са новинарком и књижевном критичарком Тином Козин. У разговору о списатељском позиву рекла је да мора писати, јер живи животе својих јунака и тако се њен живот протеже преко 3000 година. Да је писцу суђено да пише. Да не може без речи као што пушач не може без цигарете или зависник без дроге. Понекад је та судбина срећна, а понекад не.
