Блашковић ствара четири гласа која се преплићу у прави квартет и певају о агонији на прелому миленијума, када се настоји да се иконографија прошлости усклади са садашњошћу. Роман Мадонин накит смештен је у затворску амбуланту током НАТО бомбардовања Србије и представља прави постмодерни приручник политичке некоректности. Понекад дубоко промишљени, понекад разуздани, понекад духовити, сва четири приповедача – од којих је сваки затворен с правом, али из погрешних разлога – подстичу читаоца да размишља о значају форме у све безобличнијем свету.

Мадонин накит представља успелу хармонију енергија Блашковића као песника и Блашковића као приповедача, што резултира посебном врстом лирског романа над којим непрестано лебди иронични дух.

Блашковићево приповедање често се поиграва ватрама у човеку и око њега, а улога ироније је да понекад буде ватрогасац, а понекад пироман.

Динамично смењивање поетских пасажа, есејистичких фрагмената, хумора, стилских и језичких игара, алузија и цитата, уз искре цинизма.