Лагум је турска реч која у пренесеном значењу означава „место таме“, а Светлана Велмар-Јанковић је у наслову романа поставила као промишљено одабрану метафору којом је изразила атмосферу целе приповести. Писатељица је у својој фиктивној приповести са јаком аутобиографском подлогом позајмила глас јунакињи Милици Павловић; она се као њен алтер его у дубокој старости сећа прошлости и реконструише поједине догађаје из свог живота.
Потресна, густо испреплетена прича о угледној београдској грађанској породици драматично се развија у годинама између Другог светског рата и судбоносно се разреше непосредно по њему. Међутим, Лагум није само роман о „тами и злу“, која неизбежно обележава велике друштвене промене и преокрете, већ и роман о људској моћи и немоћи, љубави и презиру, судбоносним речима и ћутању, политичком опортунизму и идеолошкој заслепљености, „правим“ одлукама на „погрешној“ страни, „старој морали“ и „новој правди“.
Пропаст српске грађанске класе и настанак новог „друштва једнакости и правде“, како се огледа у породичном микрокосмосу, одлично је приказан и на језичком нивоу; ауторка је у стилски захтевну, али изразито ритмичку приповест, пуно израза који су готово нестали из послератног говора, ухватила прекид између „старих“ и „нових“ времена и створила један од врхова савремене српске прозе.